Добар човек Гаги

19.10.2020.

Много је хероја међу нама који остану непознати. Нјима се не посвећују насловне стране, нема вести о делима која чине. А када оду са овог света, учине то тихо и ненаметљиво, како су и живели. Током мигрантске кризе која је дотакла и Србију 2015. године, а захваљујући којој сам добила прилику да, радећи за велику међународну организацију, постанем сведок и учесник историјских дешавања, срела сам и упознала много таквих хероја.

Почев од деце која су по киши и снегу, кроз шуме и неутабане стазе хиљадама километара пратиле стопе својих родитеља на путу ка бољем животу, преко стараца и старица који су хитали да се сусретну са децом одавно отишлом у бели свет, не да би тамо живели, већ умрли међу својима, па до оних јунака који су их у Србији дочекивали, пружали им руку пријатељства и подршке, показујући лице своје земље и свог народа у најбољем могућем светлу. Хероји који су радили по 20 сати дневно, не би ли олакшали нечију муку, узели један њен део на себе, за осмех и хвала, јер, севап је. Тешко је, скоро па немогуће, људима који нису били део хуманитарног одговора државе Србије на мигрантску кризу, објаснити какав је то свет у свету. Како се несвесно, а брзо вежеш за колеге, сапу(а)тнике, како једни другима чувате леђа, ментално здравље, како се храбрите и подижете оне који од умора или туге, понекад падну, како се смејете стварима које други не разумеју, како осмислите и сопствени језик, како се мењате и како растете док време пролази, а посао не постаје лакши. Напротив, све је теже, али одустајања нема.

„Навуче се човек на ово, као на рат“, стално изнова цитирам свог колегу, али ратови остављају ожиљке и трауме, као и што рађају пријатељства за цео живот. Много важних људи сам упознала за ове године рада на терену, у прихватним центрима за мигранте. Шефове мисија, амбасадоре, донаторе, министре, саветнике, политичаре свих врста, генерале…Свака част на доприносу који су, свако у својој области, давали како би Србија достојанствено и без проблема изнела бреме контролисања мигрантског тока на својој територији. Али када тај важни свет оде са терена, остану „мали“ људи да њихова очекивања преведу у акцију, у добра дела, у живот. Један од тих „малих“ људи био је Гаги.

Чика Гаги, коме од првог дана на послу у октобру 2015. године до његовог последњег дана, нисам знала како да се обратим. Гаги, чика Гаги, Гагиша, Ви, ти…конфузија. О њему нисам знала скоро па ништа. Из Прешева, то сигурно, датум рођења ни сам није знао јер га родитељи нису пријавили на време, троје деце изродио и то је све. Био је први који је отворио капију некадашње Дуванске станице у Прешеву, зараслу у коров кроз године мировања. Био је ту све време док је та рушевина постајала најмодернији центар за мигранте на балканској мигрантској рути, јер је знао сваки ћошак и сенку, сваки камен, кључ за сваку браву. Дочекивао је и испраћао делегације, кувао кафу, померао параване с места на место, разносио кревете и душеке, радио све и свашта, био користан.

Измислио је Гаги и свој поздрав, песница о песницу, много пре короне. Увек у покрету, нечујан, опеглан, у кошуљи белој као снег и ципелама које од чистоће сјаје. Мршав, усправан и сед, добри дух и легенда Прихватног центра у Прешеву. Превише достојанствен да бих рекла маскота. Кажу да сва велика пријатељства почињу великим свађама, а тако је било и са нама. Зимска ноћ у марту 2016. године. Шушка се о затварању балканске руте, сви узмувани, нервозни, сваке вечери испраћамо велике групе миграната на воз ка северу. Инструкције претпостављених се мењају из часа у час. Тако је било и те ноћи када је Гаги добио хитну наредбу да гомилу кревета пребаци из једне спаваонице у другу. Он један, много посла, улетео је унезверен у моју канцеларију и кренуо да виче на мушкарце да крену за њим и помогну. Ја, мали доберман, чувар свог тима, скочила сам одмах, спремна да се свађам. „Не можете ногом да отварате врата, не можете да вичете на моје људе, ја код Вас прво покуцам…“. Сећам се његових исколачених очију и неверице у њима. Да се није појавио други колега, координатор Центра, гарантујем да бисмо се потукли. После сам схватила и зашто: два лава у хороскопу, па ко ће пре и више да се докаже, ја пред тимом, он пред шефовима. Сећам се да сам дрхтала као прут када је отишао, на ивици суза, бесна и престрављена.

Први и једини пут сам писала притужбу на рад колеге, на Гагија. Са све сведоцима. Од те ноћи, па наредних шест месеци, игнорисали смо се на сваком кораку. У широком луку заобилазили ситуације у којима смо могли да се сретнемо и сарађујемо. Он се дрзнуо да виче на мене, ја се усудила да кажем не на његову наредбу, превелики егои нам нису дозволили да седнемо, попричамо и једно другом кажемо „извини“. Као свађа оца и ћерке, јер смо по разлици у годинама могли да будемо и то. Како смо престали да причамо, тако смо поново и почели. Требали су ми неки паравани за активност тог дана и сви су ме упутили на Гагија. Или он, или нико. Вероватно је и колегама дојадило да нас гледају док се понашамо као увређена деца. Отишла сам до њега, учтиво га замолила за помоћ и, зле чини су се распршиле. Као да је само то и чекао. „Наравно Мицке“, рекао је, „пођи са мном да изабереш који ти највише одговарају, а ја ћу да организујем да ти их пренесу“.

Од тог дана, постали смо другари. Волео је људе, највише оне који су код других изазивали збуњеност и подозрење, јер Гаги је умео са сваким. Да скува најбољу кафу, да тихо слуша омиљену радио-станицу и да се наљути када му је млађе колеге, у шали, промене. Да виче на децу која се пењу на дрво и беру јабуке, јер ко ће да им мисли да ли ће да поломе ноге или руке ако падну. Када је Прихватни центар у Прешеву затворен, пребацили су га да ради у други центар, до пензије. Дуго се нисмо сретали, али знала сам да ради и да броји ситно до пензионерских дана. Када су га, након поновног активирања центра у Прешеву вратили да ради на месту које је толико волео, верујем да његовој радости није било краја. Колико смо се само обрадовали једно другом, када смо се, усред ванредног стања изазваног пандемијом вируса Ковид-19, поново срели у Прешеву. Уместо традиционалног поздрава песницом, добила сам загрљај. И милион питања. Од тога „како ти је малецка“, до тога како да уплати помоћ за акцију подршке Ковид систему у Врању, која је тих дана била у пуном јеку. Испричали се, али нисмо попили кафу коју се понудио да скува, јер сам журила. „Други пут када се нађемо овде“, обећала сам. Сад ми је жао, јер знам да је нећемо попити.

Причали су да је, када је отворио капију Дуванске станице у Прешеву да прими прве мигранте, рекао: „Ја ћу бити онај који ће је затворити“. Десет месеци пре пензије, стајао је на тој истој капији и испраћао колеге које су кретале на неку прославу фирме у Београду. Пожелео им срећан пут, затворио капију, пао поред ње и умро. Добри човек Гаги. Добри дух и легенда Прихватног центра у Прешеву. Човек који је волео људе. Зато је, кажу, и сахрана била таква да је Прешево не памти. Ја нисам отишла. Желим да га памтим у белој кошуљи, налицканог, насмејаног. И, као што рекох у свом статусу на ФБ: „Губити људе, на то сам навикла, али људе ни по чему ми сличне, а срцу прирасле, на то никад нећу. Почивај у миру, добри човече Гаги“.

Милица Анђелковић Јовановић