04.05.2020. Портал Мондо објавио је причу о томе како се радници Комесаријата за избеглице и миграције боре са коронавирусом у прихватним и центрима за азил, кроз причу колегинице Марине Васовић која ради у ПЦ Врање. Наслов и текст преносимо у целини, а налази се на овом ЛИНКУ:

Марина Васовић ради у Центру за прихват и смештај миграната у Врању и прича нам о сваковнедној борби да корона вирус остане изван ове установе.

Мотел у Врању пре 3 године пренаменован је у Центар за прихват и смештај миграната. Једна прича, за коју се мислило да неће толико да траје, још увек није завршена, те у мотелу данас борави 229 његових корисника.

Једна жена, жена којој је то посао баш као и било који други, неко би рекао "нормалан" или "уобичајен", време карантина и пандемије корона вируса проводи на свом радном месту, помажући мигрантима да што боље правазиђу овај, да би могли да се врате оном главном проблему у свом животу - тражењу сталног места боравка. Марина Васовић, заједно са својим колегиницама и колегама у томе је и успела: до данас корона је остала изван зидова установе.

Маринина прича почела је у Центру у Прешеву.

"Радила сам, најпре, у Прешеву, 2015. године када је почео онај велики транзит. Затим су ме послали у Центар у Бујановац. Након трудноће и породиљског одсуства, и након што је ћерка Милица напунила годину дана, почињем да радим у Врању, у граду у коме иначе и живим. Муж ми ради у пограничној полицији, тако да обоје радимо по цео дан. Срећа је што радимо наизменично, он један, ја други дан, па смо онда наредног дана слободни, тако да је једно од нас увек ту да чува дете", каже нам Марина.

Маринина смена траје 12 сати дневно, од 8 ујутру до 20 часова увече. Дневна рутина и задаци били су другачији када је стање било редовно, али онда је у Србију дошла корона, а са њом и ванредно стање, посебне мере и, кроз све то, страх од заразе и непознатог. И било га је са обе стране - мигранти нису имали куда да оду, а радници Центра нису могли да узму слободне дане.

"Наравно да је било страха, лагала бих када бих рекла да није било. Било је страха и код нас и код њих. Али ми смо морали да будемо храбри и нисмо смели да покажемо да се плашимо. Психички морате да будете спремни и јаки да се на вама ништа не би видело. Али и код нас и код њих највише смо биле уплашене ми жене, уплашене за своју децу, да се њима нешто не догоди".

Радници Центра у Врању успели су оно најбитније - да корона не уђе у установу. Марина каже да јој је и то помогло да се временом опусти.

"Још пре проглашења ванредног стања увели смо мере предострожности, у рад смо укључили и мигранте и међу њима изабрали редаре који проверавају да ли све иде по плану. Поставили смо дезобаријеру на улазу, свако ко улази руке им се прскају асепсолом, пре оброка се перу и дезинфикују руке, то исто ради редар да не би било неких пропуста, три пута дневно се дезинфикују заједничке просторије, собе такође свакодневно, ван собе су сви са маскама и рукавицама, па су се чак и они сами укључили у шивење маски. Нигде не излазе осим у двориште објекта, војска је испред Центра и тако смо успели да и корону оставимо испред улаза у Центар. Ове мере смо стварно поштовали, тако да сам сама себи рекла да нема разлога за страх. Обезбедили смо сигурне услове и за нас и за њих".

А како изгледа један дванаесточасовни радни дан када на послу константно бринете за две породице - вашу коју сте оставили код куће, и ову другу многу већу, ову на послу коју сте једнако дужни да заштите?

"Мој радни дан изгледа тако што већ у 8 сати имамо поделу доручка, након тога делимо пелене и кашице за најмлађе, након тога крећемо у обилазак да видимо да ли су све собе очишћене, да ли је све урађено. Онда за то време већ дође на ред и ручак, па школица - тада сам на кратко наставница, имамо и кратке паузе између, потом дође и време вечери и то је то, идемо кући".

И то је то, једно, друго, треће, пето, десето, па кући. А код куће, нови проблеми.

"Ритуал долажења кући са посла је дуго био исти: испред врата имам прскалицу са асепсолом, па прво испрскам браву, онда скинем гардеробу, неко ми отвори врата да ја ништа не дотакнем, одмах уђем у купатило, истуширам се... За то време моја Милица хоће своју маму, али ја кажем: 'Немој маму да дираш, мама је прљава, мора прво да се истуширам'. Иста продецура чека и супруга када се враћа кући", каже и наставља:

"Слободан дан ми прође у рибању куће да бисмо сви били сигурни и безбедни. На почетку кад се вратим из набавке нисам знала шта да радим са производима које сам купила – да ли треба да оперем тетрапак са млеком, да ли треба да оперем сокић који ћу да дам Милици... Временом сам себи рекла да нећу тако психички издржати, и сада више нема те параноје. Мора тако, иначе бих отишла у другу крајност. Највише ме је бринуло шта ће бити са дететом ако се ми заразимо. Обоје смо у контаку са много људи, и ако ми се то деси не знам шта да радим, где ћу са дететом, и то ми је био највећи страх".

И тако Марина Васовић, њена породица, њени штићеници и колеге пролазе короз ову пандемију, свима страно и непознато стање - у првим редовима, ту да заштити, да брине, да помогне и да чува линију фронта иза својих леђа, да јој не дозволи да се помери и повреди оне до којих јој је стало.

Марина, хвала!